- Andrej Tišma
- Paolo La Rosa
- Slavko Timotijević
- Milan Čoko Marović
- Miloš Lazić
- Dušan Đokić
- Aleksandar Jerkov
- Milica Raičević
- Zoran Mandić
- Nikola Vukosavljević
- Aleksandar Apostolovski
- Sanja Sofijanić
- Nikola Strajnić
- Sanja Sofijanić
- Gabrijela Pfaus-Šiler
- Tomas Folkman
- Ginter Šajnpflug
- Dobrica Kamperelić
Naš ovogodišnji stipendista se zove Dragan Nešić. Od pre 5 nedelja on živi i radi u ovom ateljeu. Pozvali smo vas danas, da upoznate ovog umetnika iz Priboja u Srbiji i Crnoj Gori i da bacite pogled na radove, koji su ovde nastali.
Kad sam prvi put videla njegove slike, prva pomisaomi je bila: to je toliko drugačije, toliko neuobičajeno. Na slikama pre bi se reklo malog formata gusto su nagomilane stvari i osobe, a i boje su nekako kontrastne: jasni i tamni oblici kao da su umotani u nežnu pastelnu izmaglicu.
Ljudi su uglavnom navikli na tradicionalno i već viđeno. Pa ipak, nešta novo nas ne ostavi ravnodušnim. Ova izložba našeg stipendiste nam daje, kako smatram, mogućnost upoznati nešto novo i neuobičajeno drugačije.
Dalji utisak je: ove slike kao da proizlaze iz nekog izobilja, toliko su kompleksne i višeslojne (duboke). Komplet drvenih bojica i nešto vodene boje dovoljne su da stvore fantastičan svet, neukrotiv, skoro haotičan.
A i količina nastalih slika fascinira. Očita je golema potreba za stvaranjem. Spontano bi se reklo: kakav marljiv umetnik. I tako i jeste: Često, takva je bila konstatacija, radi noću. Ali noćna ptica prema sopstvenoj izjavi nije, nego štaviše radi dan i noć! To bi predstavljalo objašnjenje količine nastalih radova.
Kad smo se nedavno čudili velikom broju nastalih slika, Dragan Nešić je samo rekao: Kada mu se negde dopada, onda bude veoma produktivan.
Ovo je najuverljivije objašnjenje - i to jedno koje nas raduje.
Šta mu se dopada otkriva u razgovoru: arhitektura grada, skulpture koje je otkrio na Beblinškom jezeru, prijatna atmosfera u gradu, u ovoj zgradi, i to ga inspiriše. Sve upija u sebe, opisuje svoj stav, i prerađuje onda te utiske u slike. I ne propušta da na rubu slike navede mesto nastanka.
To i jeste ideja Šlosberg-stipendije, jednom umetniku ili umetnici omogućiti, bez pristiska, bez razmišljanja o novcu, slušati svoje unutrašnje porive, šta mesto, situacija, ima njemu ili njoj da kažu - i to onda jezikom umetnosti izrazi. To ponekom stipendisti predstavlja neku vrstu pritiska, moranja da se nešto stvori. Kod Dragana to nisam primetila.
Pre se čini da je sa velikom lakoćom i spontanošću prionuo na rad. Da li je ova lakoća možda odraz mesta, velikog prostora, širine i, u poređenju sa njegovom domovinom, obilnije i veće potrošnje?
" Volim Ameriku i Amerika voli mene " je naziv instalacije sa kojotom , koju je Bojs 1974. prilikom svog prvog boravka u Americi napravio . Dragan je toj rečenici dao svoju interpretaciju: " Volim Nemačku i Nemačka voli mene ." Pozabavio se tom temom u svom " Vernetzung " na jezeru.
U pitanju je izjava ljubavi, ali istovremeno i ironično dovođenje te izjave u pitanje. Njegov Bojsov portret dodatno podložen njegovim čuvenim motivom saća, je kao neka ne baš lekovita rešetka, koja Dragana razdvaja od njegove izjave ljubavi.
Ironija često prožima njegove slike, ali isto tako i njegovo pozitivno viđenje svega i želja našaliti se.
Čini se da bi nam, te slike crtane školskim bojicama, želele ispričati priče. Skoro je kao da dečje reči ispunjavaju papire i žele da nam pričaju bajke ali i svakodnevne priče.
To su priče koje ujedinjuju u sebi i veliko i malo, mislim na životinje, lica, a posebno na oči, zemaljsku kuglu, dvorce i crkve. Motivi se međusobno guraju, prepliću. Ne brinu se o pravilima i zakonitostima, obično je list sve do ruba popunjen, u perspektivnom smislu nema napred ili nazad, gore ili dole.
Zbunjuje, kako i gde se pojavljuju i nastaju lica, glave životinja, geometrijske forme i mustre. Ne pridržavaju se realnih predložaka, načas se pojave iz mnoštva i opet nestanu. Ispada kao da se posmatra neprestana metamorfoza.
Moglo bi se govoriti o nekom ekspresivnom slikovnom haosu, ujedno ih prožima i neka disciplina, harmonija boja, i red dešavanja.
Podseća me na big beng - nastanak univerzuma - divlje, eksplozivno, neoformljeno nešto, koje nalazi ravnotežu u kosmičkom redu.
Veoma je interesantan način nastanka Draganovih slika, pomalo pojašnjava ovaj proces nastanka reda iz haosa: Započinje sa nekolicinom slučajnih mrlja napravljenih vodenim bojama, koje ga navode kada nastavi da crta drvenim bojicama.
Slike dakle stvarno nastaju iz slučajne igre - a ipak sve na slici ima svoje mesto - bez pridržavanja ikakvih slikovnih zakonitosti.
Dragan nije došao ovamo, samo da eto tako upozna našu zemlju, i naše umetnike. Nešto je doneo sa sobom, u sebi: sliku svoje domovine, prepune siromaštva i nesigurnosti. U Priboju ima maleni atelje, a ovde ima puno mesta, ali to je samo jedna od mnogo razlika.
Zapravo je sve drugačije...je odgovorio na pitanje, šta je ovde drugačije. A nešto će i nama ostaviti, kao i njegova četiri prethodnika: spoznaju jednog sasvim drugačijeg načina umetničkog izražavanja, kao i način ophođenja jednom potpuno nepoznatom okolinom, i kako ta, nama toliko bliska okolina, utiče na njegov rad, ili pak ne.
Eto, opet smo imali priliku upoznati jednog simpatičnog i intersantnog čoveka, koga ćemo se rado sećati.
Upoznavanje nije uvek bilo jednostavno: Dragan govori samo svoj maternji jezik i nešto malo engleski. Uprkos tome smo uspeli sporazumeti se, što je donekle zasluga i njegovih slika. Umetnost i jeste neka ne-govorna vrsta međuljudske komunikacije.
Bez Meri bismo po tom pitanju zakazali, i želim za to posebno da se zahvalim. Uvek je bila spremna prevoditi, kada je bilo potrebno. Takođe želim da se zahvalim Muratu, koji je prijateljski prihvatio Dragana, vodio ga u Frajburg, u Štutgart da vidi Dalijeve grafike i u galeriju u Herenbergu, da upozna ovdašnje umetničko dešavanje i van Beblingena. Ovo je Draganova 59. izložba - kao umetnik dakle nije nepoznat, kao što nam to ovde i njegova dela potvrđuju. Ali, ovo je njegov prvi studijski boravak ove vrste - i mi mu želimo, da doprinese njegovoj daljnjoj umetničkoj karijeri.
Gabrijela Pfaus-Šiler
Predsednik Centara za kulturu Böblinger Kunstverein
31.7.2006. Böblingen
Beblingen: Dragan Nešić je ovogodišnji Šlosberg-stipendista udruženja umetnika / Duboka podsvest nanesena na papir / Traje do 31. Avgusta
UMETNOST NEPRESTANE METAMORFOZE
Dozvoli cveću da govori, reci to u slikama. Sporazumevanje članova Udruženja umetnika grada Beblingena sa njihovim Šlosberg-stipendistom Draganom Nešićem, koji od Jula živi i radi u Ateljeu zgrade udruženja Stari sud , nije uvek bilo lako.
Gde pored univerzalnog jezika umetnosti nije pomagalo ni objašnjavanje rukama i nogama, neki put je bilo potrebno i prevođenje. Ali kod izložbe Nešićevih radova nakon protekle polovine trajanja stipendije nisu bile potrebne reči da objašnjavaju umetničko stvaralaštvo ovog Srbina.
U pozadini iz zvučnika dopire nezamenjiva muzika saksofona Norvežanina Jana Garbareka i akustički hladi prostorije udruženja umetnika ovog Beblinškog leta. Dragan Nešić, rođen 1954, u Srbiji, prema njegovoj internet stranici (www.dnesicart.co.sr) u svetu etablirani umetnik nakon 400 održanih izložbi u projekata celom svetu, nije samo pristalica Garbareka ili njegove zemljakinje Mari Boine, već celog niza umetnika koji su pod ugovorom muzičke kuće ECM iz Minhena, kao recimo Kejta Džereta i Ralfa Taunera ili njegovog benda Oregon. Njihova instrumentalna muzika koja opeva bajolike krajeve služi Nešiću kao izvor inspiracije dok slika i stvara.
Lica i njihove priče
Toga u izobilju ima u umetničkom ataljeu od kada se proteklih nedelja u njega uselio. U hodniku, radnoj sobi, pa čak i u spavaćoj sobi po zidovima vise slike vedrih boja, koje se posmatraču ne otvaraju uvek tek tako. U površinama i šrafurama bojicama nanesenim na papir skrivaju se lica i razotkrivaju priče. Kada se na slikama guraju ekspresionističke životinje, dvorci i zemaljske kugle u neprestanoj metamorfozi, tada zakonitosti perspektive i proporcije gube svaku važnost. Tek sa spoznajom Nešićevog duševnog srodstva sa piscima kao Borhes i Kafka se da naslutiti da u toj kontradikciji, harmoničnim bojama svesno crtanog haosa, podsvest je zapravo ta koja stvara crtež.
Da se posmatraču često baš njegovo lice pričinjava u njegovim crtežima bojicama i akvarelom - nekolicina naoko slučajnih mrlja vodenim bojama na praznom papiru su začetak nastajuće kompozicije - Nešić to objašnjava činjenicom, da je tokom boravka u Beblingenu i time uslovljene nemogućnosti sporazumevanja sa okolinom bio upućen na samog sebe i time neminovno kroz svoje misli i podsvest više sebe reflektirao.
"Veoma mi se u Nemačkoj dopada odnos prema drugoj kulturi" prevodi Märi Susak, supruga člana udruženja umetnika Murata Cokića. Dvojica umetnika znaju se još iz vremena zajedno provedenih u Srbiji. Od Cokića je Nešić i saznao o dvomesečnoj Šlosberg-stipendiji udruženja umetnika. Rado bi Nešić zavirio malo i u Berlinsku umetničku scenu, ali smatra da je i u Beblingenu osetio vibracije tamošnje stvaralačke avangarde. Možda je tako bio i prošlog vikenda, kada je Udruženje umetnika Beblingena pozvalo na simpozij "Povezanost" oko Gornjeg jezera, gde je Nešić u omažu na Jozefa Bojsa izjavio: "Volim Nemačku - Nemačka voli mene".
Želja za slobodom
Draganu Nešiću se u Beblingenu dopada urbanost gradića i što se po celom gradu raspodeljenom mogu naći umetničke skulpture. "Smatram to važnim, kada dolazi od prijatelja", obradovala se predsednica udruženja umetnika Gabrijela Pfaus-Šiler, koja na kontaktu sa godišnji se smenjujućim stipendistima veoma ceni mogućnost da "upozna nešto novo i nepoznato". U nekim delima srpskog slikara Nešića, koji živi u Priboju, misli da može da prepozna i tragove patnje koje je proživela njegova domovina. Tako na primer litografije veličine razglednice koje prikazuju pile kako izlazi iz jajeta, po Nešiću stoje kao simbol za klaustrofobični osećaj i iskonsku čovekovu želju za slobodom - koja često može da se poredi sa čovekovom željom za duševnim mirom.
"U progresu" (stvaranje u toku), radna izložba Šlosberg-stipendiste Dragana Nešića u zgradi udruženja umetnika Stari sud u Beblingenu, traje do 31. Avgusta. Posete po telefonskoj prijavi: 07032 / 24 696. Adresa u internetu: www.dnesicart.co.sr
Tomas Folkman
Sindelfinger Zeitung
Böblinger Zeitung
5. avgust 2006.
IZMEĐU HUMORA I SARKAZMA NEMA JASNE GRANICE
U poseti kod Beblinškog Šlosberg-stipendiste Dragana Nešića, koji u Starom sudu na svojim slikama radi dan i noć.
Beblingen. Dragan Nešić iz Srbije i Crne Gore živi od pre pet nedelja u Beblingenu. Šlosberg-stipendista je za to vreme naslikao ili odštampao više od stotinu slika. Njegova filigrana i izražajna dela su izložena u njegovom ataljeu.
Na naslonu njegove stolice za crtaćim stolom vise dva znaka. Na jednom stoji "Volim Nemačku". Na drugom "Nemačka voli mene". Radi se naravno o čistoj ironiji po uzoru na opasku umetnika Džozefa Bojsa kojom je on Americi kao velesili hteo da izrazi svoju averziju.
Dragan Nešić nema zapravo ništa protiv Nemačke. Angela Merkel? 52-godišnjak sleže ramenima. O njoj još uopšte nije razmišljao. Ne, protiv te dame kao šefice vlade nema nikakvih primedbi. Jirgen Klinsman? E, kad se ovo ime pomene tu Dragen Nešić postaje kritičan. Klinsamn nije uspeo da ima neku ličnost koja će da vodi ekipu na terenu. Da je uspeo, nemačka reprezenacija bi na svetskom prvenstvu drugačije prošla. Nešić govori iz iskustva, jer i on se nekad bavio trenerskim poslom. Trenirao je omladince u košarci i dan danas još voli da precizno ubacuje u koš. Oba njegova sina treniraju košarku i on i sam potiče iz jedne sportske familije. Otac mu je, kaže, bio fudbaler u bivšoj Jugoslaviji i igrao je u prvoj ligi.
Utoliko je iznenađujuća umetnička žica šlosberškog pustinjaka, koji je studirao fiziku na Sarajevskom univerzitetu, da bi se jednog dana okrenuo umetnosti i sada tiskom i crtežom iživljava svoj humor, ironiju i sarkazam. Dragan Nešić ne govori nemački i jedva da zna koju reč engleskog, ali slika dan i noć kao sumanut. Svaki put kad bi nakratko napustio svoje utočište u Starom sudu, to bi se neposredno posle toga sleglo u njegovim radovima. Uglavnom su to lica koja bi sreo, ili recimo prodavačica iz tržnog centra u Beblingenu sa uskom suknjicom, koji nađu put u njegov kosmos, ili se tu često nađe i autoportret.
Najobičnije bojice, kao što ih svako dete ima, Nešić najčešće koristi. Sve njegove slike, koje imaju neki sebi svojstven stil i red, nastaju iz haosa: jer na početku svake slike na belom papiru stoje samo slučajne mrlje našpricane vodenim bojama, koje slici nameću neku osnovu kompozicije. Tek tada na tako nastaloj nekoj vrsti sceni se razvijaju figure, koje liče na životinje, ali i na ljude. Ta u šarenilo zatvorena bajolika bića su, priznaje Nešić, izraz njegovog sopstvenog osećaja klaustrofobije. Jer on kao Srbin već dugi niz godina živi u Priboju, gradu koji je za vreme jugoslovenskog rata pretrpeo 70-dnevno bombardovanje. To se duboko na njega odrazilo, smeh pri tom nije zaboravio, ali odonda je u njegovom humoru uvek prisutna i neka gorka sarkastična nota.
Nije ni čudo, jer Šlosberg-stipendista kod kuće živi na rubu siromaštva, mora sa porodicom da preživi sa 300 Evra mesečno. Nakon smanjenja iznosa stipendije Beblinškom gradskom umetniku će za dva meseca trajanja stipendije biti isplaćeno svega 600 Evra. A vozna karta je sama već koštala pola tog iznosa. Uprkos svemu Bojsov obožavalac ne želi da njegova izjava ljubavi Nemačkoj bude pogrešno shvaćena. Rado je u Beblingenu i do kraja stipendije će ovde crpeti inspiraciju i dalje danonoćno crtati bojicama.
Radovi Dragana Nešića, koji će najverovatnije u Beblingenu boraviti do 20. Avgusta, biće izloženi u zgradi Starog suda na Šlosbergu do 31. Avgusta. Poseta je moguća po telefonskoj najavi:
07032/ 2 46 96. Dalje informacije pod www.dnesicart.co.sr.
Dragan Nešić obožava Džozefa Bojsa
Gintera Šajnpfluga
Stuttrgarter Zeitung
2. avgust 2006.
U svojim crtežima Nešić je našao pravu meru odnosa između sadržaja i forme, pronašavši sopstveni, prepoznatljiv rukopis, kojim uzbudljivo svedoči o kompleksnoj stvarnosti i istorijskom trenutku u kome živimo
Andrej Tišma
multimedijalni umetnik
"Dnevnik"
21.3.1995. Novi Sad
Čini se pomalo neverovatno da možemo da se divimo izložbi Dragana Nešića u ovom trenutku, koji je jedan od najtežih za Jugoslaviju, s obzirom na unutrašnje borbe. Otkrio ga je slikar Bruno Pollaci, direktor Akademije Umetnosti u Pizi i Međunarodne Umetničke Poštanske Arhive (International Mail Art Archive). Dragan Nešić je predstavio seriju veoma interesantnih kolaža u Galeriji Savremene Umetnosti - "Artemiziji" u ulici Vernagli. Nešićevi kolaži, efektno urađeni, ostavili su snažan utisak i pokazali su veliku profesionalnost nudeći nam retku lekciju o fantaziji i umetničkoj intuiciji. Ne dozvolivši nam da primetimo teškoće u operativnom putu, Dragan Nešić je zamenio staru tehniku, savremenom kompjuterskom tehnikom. Ukratko, jedna dobra izložba koja poseduje visok kvalitet već izražen u Galeriji Savremene Umetnosti - "Artemizija", mladoj galeriji koja je dobro vođena od samog početka.
Paola La Rosa
"Idea Fuggente"
list umetničkog udruženja Pize, godina II - br.6 1992.
Njegov apstraktni ciklus pripada enformelnoj apstrakciji, ali je očigledno da su slike konstruisane snažnom namerom da se prostor raširi i produbi i da se u njega smeste elementi gesta i poteza, posledice okršaja sa podlogom, posledice egzistencijalnog odnosa umetnika i njegovog objekta. Sukob matrerijalnog i filozofskog ogleda se u svakom nanosu, u svakom driplingu boje - umetnik se bori da njegovi radovi reflektuju njegovu filozofiju, njegov pogled na svet. I kad se duboko sagleda, umetnost Dragana Nešića, doći će se do jednog veoma savremenog pogleda na svet, jedne filozofije i jedne prakse koja afirmiše Homo multipleksa, savremenog umetnika za koga ne postoje nedostižne granice aktuelne savremenosti.
Slavko Timotijević
istoričar umetnosti
"Likovni zivot" br. 57/58
Zemun 1995. i
"Beorama" br. 49 Beograd 1995.
Nešić bojom slika, bojom misli, bojom stvara atmosferu, bojom iznosi čistu liniju, koju ne možemo definisati kao tematsku, nego kao pojmovni mistički i čudesni prostor. Njegove su slike defakto, filozofija prostora, na nov način kreiran prostor koji ima ekspresivno, autentično, sadržajno i suštinsko tkivo, sadržajni i jasan iskaz, kolorističko kretanje meša koje se tako jednostavno stapa u koloristicke i likovne vizije.
Na nekim slikama boja je toliko u pokretu snažna da nas jednostavno obuhvati, priveže, da sliku osjećamo svim čulima. Slikarstvo, naravno, služi najvrednijem čulu i to Nešić zna, oseća i poštuje u likovnom smislu.
Milan Čoko Marović
istoričar umetnosti
Podgorica 1995.
Tekst u katalogu samostalnih izložbi u
Novom Sadu, Subotici, Somboru, Priboju, Prijepolju
Fantastika je privid
Samo povlašćeni i predani imaju pravo da sliku u kojoj se otkriva pejzaž, stanje duha, miris proleća ili bol u grudima svedu na potez kičicom.
Prvo je poverovao da su njegove slike minijaturni fragmenti fantastičnog mozaika na kojem će biti prikazan njegov život. A onda je naprasno dokučio da je, u svakom od tih fragmenata sazdan čitav kosmos, a da je fantastika najobicniji privid.
Borhes je 31. oktobra 1960. godine u Buenos Airesu napisao pripovetku koja i danas opseda Dragana Nešića. Kratka je kao i život "Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjavao je prostor ucrtavajući pokrajne, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvezde, konje, ljude. Pred smrt on otkriva da je taj strpljivi lavirint linija ocrtao njegov sopstveni lik."
Fasciniran je i tehnikom slepog pisca i prihvatio je kao mogućnost likovnog izraza. Borhes je u glavi smišljao romane, a onda ih prepričavao i na papiru svodio na kratke priče. Umeće otkrivanja suštine je dar i u večitom je sukobu sa metafizikom. Svođenje romana na rečenicu ili realisticne slike na potez kičicom (u kojima se otkriva pejzaž, stanje duha, miris proleća ili bol u grudima), neprikosnoveno pripada kasti povlašćenih mudraca, onih koji su čak život podredili umetnosti.
Bavio se kolažom, performansom i mail artom. Bila su to kratka putovanja sa kojih se vraćao umoran i zadovoljan. Onda je slikao po sećanju.
Diplomirao je fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu i sile makrokosmosa i mikrokosmosa drži na dlanu, kao ktitor maketu svoje crkve zadužbine.
Retko priča o sebi. U jednom katalogu piše da je izlagao u Beogradu, Čačku, Užicu, Osijeku, Goraždu, Priboju, Pljevljima, Pizi, Milanu, Šelton Stoku, a da su mu slike putovale (same, bez roditelja) po svim kontinentima.
Živi i slika u Priboju.
Miloš Lazić
"Ilustrovana Politika"
Beograd, 3.4.'99
Dragan Nešić , multimedijalni umetnik svetske klase je (naširoko) poznat lik još u drugoj polovini XX veka. A u praskozorju milenijuma, kada skeptici misle da je sve već viđeno i oterano na đubrište istorije u virtuelnom lavirintu gde nema ni Tezeja a ni Minotaura, on kao majstor kolaža sa trostrukim osmehom koji poražava snagom kreativnosti spirale otkriva vizuelna bogatstva, za inat!
Dušan Đokić
slikar i likovni kritičar,
istaknuti član ULUS-a,
ULUPUDS-a i AICA
Različit sam od sebe
Samo je za lik Gospoda rečeno da se javlja u više obličja i na više načina no što to umetnost u svojoj bogatoj i razuđenoj istoriji čini. No paradoksi umetničke forme, načina postojanja i prezentacije time samo počinju, da se ne završe, a jednako su veliki i kad je o samoj sadržini umetničkog dela reč - nema toga što nije ili ne bi moglo postati umetnička sadržina. U toj stalnoj promenljivosti, međutim, nikada umetnost i umetnički proces nisu bili toliko neuhvatljivi kao što je to slučaj sa savremenom umetnošću. Njeno je osnovno svojstvo danas da postoji u toliko velikoj mnoštvenosti umetničkih izrarza i napora da se u veku koji je za nama izgubila slika celine. Ono što je u dvadesetom stoleću nastalo i bilo označeno kao, ili za sebe tvrdilo da jeste, umetnost, možda prevazilazi raznolikost celokupne dotadašnje istorije umetnosti.
Ovakav uvod za razmišljanje o umetničkim delima mnogih savremenih stvaralaca sasvim je primeren raznolikosti dela Dragana Nešića. Izložba slika i crteža za čiji katalog se piše ovih nekoliko reči, predstavlja samo jedan mogući presek kroz razgranati opus zapaženog savremenog stvaraoca koji živi i stvara u Priboju. Drugi izbori predstavili bi drugačije trenutke stvaralačke mašte koja spaja koncepte i veštine, pokret ruke i uma, blagosti i oštrine koje se rađaju bez nekog unapred određenog plana, tako da tek unatrag posmatrane govore o odsudnoj borbi koju umetnik vodi sa sobom, i sa svima nama. Ta borba sa sobom, za sebe i za svoj izraz, koja je odlika svakog uživljenog i posvećenog stvaraoca, možda je utisak koji jedino može da uokviri i poveže različite umetničke faze Dragana Nešića.
Nema nikakve sumnje da su slike i umetnički prerađeni predmeti, instalacije i okupacije trenutka u korist estetskog čina, da su crteži i dinamike boje, njihovo pojavljivanje, pojačavanje i iščezavanje, do spaljenog crnila samo znaci jednog artističkog plesa u kojem se nešto i rađa i umire. Je li to znak Nešićevog trijumfa nad sobom, ili poraza umetnosti, ili obrnuto, poraza u sebi i trijumfa nad umetnošću? Na ovako teško naciljana pitanja koja hvale i povređuju ono o čemu govore nema direktnih odgovora, ali pisac ovih redova u vedrini i dinamici stvaraoca o kojem govori vidi protivtežu tegobnosti koju stalne promene i traganje same sobom označavaju. Sva je velika umetnost u porazima, pa bi i Nešićev poraz da u toj nezaustavljivosti i propasti izbori mesto za njegovo delo. Oni koji ga bolje znaju i prate njegov rad mogu strpljivo da opišu razmere ove unutrašnje dijalektike, ali se njen učinak vidi u delima koje i ova izložba sabira.
Zato je posmatraču dato da u jednom privilegovanom trenutki vidi na jednom mestu kako se pravci razvoja i tragovi pređenog puta ukrštaju, i da u njima odabere ono što sam voli, dok umetniku ostaje da tu razliku od samoga sebe i dalje dograđuje, sve do konačnog ishoda jednog umetničkog, i životnog truda.
Aleksandar Jerkov
7.2. - 22. 2. 2004
Ivanjica
POVODOM OTVARANJA IZLOŽBE CRTEŽA I SLIKA DRAGANA NEŠIĆA U IVANJICI
Dragan Nešić je linijom i mrljom uspeo da otključa vrata tamnice i konačno oslobodi neiymaštane oblike. Prepoznaju se u flekama, pukotinama ili senkama na zidovima, pločnicima, starim fasadama... Mahom svi u njima vidimo nekakve obile, ali nemamo snage ili im, čak, ne pridajemo značaj, da bi ih oživeli, prepričali, slikom uobličili. Nešić je to učinio - oživeo je mistične likove!
Leonardo je puno govorio o spodobama i prikazama koje ga, najčešće, u trenucima samoće, posmatraju iz pukotina i fleka. Smatrao je da su baš ti, asocijativni likovi, neiscrpni izvori stvaralačke instpiracije. Tako i Nešić u fine, akvarelski prozračne fleke projicira svoj umetnički svet. Rađaju se metamorfostična bića, sama zatečena međusbnim susretima. Spojevi zoomorfnog i antropomorfnog provociraju posmatrača, a u njihovim pogledima prepoznaje se blaga ironija. Snaga metamorfoze majstorski je iskorišćena. Nisu zabadava stari Grci upravo njom kažnjavali likove svojih mitova i legendi. Verovali su da je metamorfoza gora kazna od smrti, jer je biće naviknuto na određeni oblik, prisilno prinuđeno da se preseli u nešto strano.
Groteskna, mistična bića na Nešićevim crtežima provociraju i začikavaju posmatrače svojim neobičnim, često zapanjujućim falusoidnim oblicima. Čini se kao da odvajkada znaju tajnu koju mi, obični smrtnici, nikada nećemo spoznati.
Autor je svoje, od amorfnosti neoslobođene, onirične svetove, podržao konstruktivnim vertikalama i horizontalama u pozadini. Sve to je krunisao bajkovitim koloritom i utešno ogrnuo velom optimizma.
Mr Milica Raičević
Akademski slikar
Dvolična ogledala
Dragan Nešić, Pribojski slikar koji se oglasio zapaženim samostalnim izložbama instalacijama, performansima, mejl - artom), iako po profesiji fizičar, preporučio se širem krugu ljubitelja umetnosti kao stvaralac visoke likovne kulture, erudicije, modernog mišljenja. Njegovi crteži "rastu" kao sinteza malih nevidljivih suština na kojima počiva štivo istorije oblika I njegove fenomenologije, u raznim fazama svih kretnji.
Na crtežima prigušenog, iako naglašenog kolorita, Nešić je pokušao da ostvari nepoznatu sliku sveta kojim on hodi kroz svoj san, kao kroz lavirint dvoličnih ogledala. Strpljivo glačanog jezika, stila i izgovora, u tim radovima koji svoju autentičnost naslanjaju na nadrealne teme, nastavlja se umetnikova potraga za poetikom. Onom, koji zazire od postmodernističkih mirisa i pudera slikarstva.
Ovde je reč o crtežu koji oblik i boju koristi kao sazvežđe energije kojom umetnik napaja svoje traganje za vezama razuma i mašte, između Haosa i Kosmosa. Između civilizacije i njenog praštanja iz kojeg su doputovali svi nacrtani i "nenacrtani" likovi zbilje. U konačnom, ovi crteži potvrđuju i legitimišu i samog slikara u pravom svetlu pokazujući da nikada nije bilo, niti će biti da loš crtač može biti dobar slikar.
Zoran Mandić
Večernje Novosti
21.07.2004.
Tekst za katalog samostalne izložbe Dragana Nešića u Srećnoj galeriji SKC-a.
Kada god pomislim na Dragana Nešića, nekako spontano uz pomisao na njega počinju da mi naviru moji omiljeni likovi:Sirano de Beržerak, Srebrni letač, Brus Li i drugi borci za čast i dostojanstvo slabih i ugnjetenih, protivnici uobraženih tirana kreataora najnegativnijih delatnosti u kojima nema mesta za ljubav, odanost, saosećajnost.
Njemu uspeva da u roku od 24 časa bude uspešni i poštovani profesor u Gimnaziji, umetnik u skromnom ateljeu, strasni ljubitelj košarke i povremeni trener, dobar otac i suprug. Kruna je stručno vodjenje profesionalno organizovane galerije Spirala u Priboju, značajnog mesta okupljanja značajnih srpskih, stranih i umetnika sa prostora naše bivše zajedničke otadžbine. On je izvor dobrih i korisnih informacija, koje nesebično deli sa prijateljima, ukratko, on služi VRLINI.
U svom ateljeu-kuli, Dragan iscrtava svoja unutrašnja stanja stvarajući gusto tkane prizore iz kojih izranjaju prikazi glava i tela ljudi. On se svojevoljno prepušta nesvesnom sa bezbrojnim značenjima svojih ljudskih iskustava. Njegov rad je vrlo blizak dečijem stvaralaštvu, ironijskim i destruktivnim značenjima prožeto nesigurnošću i strahom.
Kako pomiriti njegovu životnu vedrinu i ove neme iskaze koji nas bez pokreta gledaju sa papira? Da li je to njegova osenčena strana već toliko puta opisana u književnosti, tema obilno korišćena u stripu, filmu i pozorištu? Izgleda da je on to sve zajedno, biće čije isijavanje doprinosi optimističkom gledanju na proces koji zovemo život.
Prof. Nikola Vukosavljević
Dekan Fakulteta Likovne Umetnosti
25.1.2006.
UMETNIK IZ ZABORAVLJENE SRBIJE
Sirano iz Priboja
Posle zapažene izložbe Dragana Nešića u beogradskom SKC-u
Njegov atelje skriven je u potkrovlju pribojske gimnazije. Poslednja vrata pribojskog sveučilišta skrovište je neshvaćenog umetnika na tamnozelenom Priboju. Da spremačice nemaju gde da drže metle, njihov ključar bio bi profesor Dragan Nešić, slikar u zabiti Srbije, gde sa propašću FAP-a, nekadašnjeg industrijskog ponosa Druge Jugoslavije, odumire slavni, zaboravljeni grad.
Najpre je crtao glave ljudi koje sreće, kao i ekspresiju doživljenih susreta.
Neki su bili karakondžule, neki anđeli.
Oni prvi nikada mu nisu oprostili.
Oni drugi nikada nisu shvatili.
U Srećnoj galeriji beogradskog SKC-a nedavno je postavljena njegova izložba pod nazivom "Ljubav". Izložbu je otvorio profesor Nikola Vukosavljević, dekan Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.
- Ljubav, ako je to ljubav! Oporo, naivno, strasno, protivurečno!
Ovako je profesor Mila Sofijanić, Nešićeva kolekcionarka iz Ivanjice, videla crteže rađene u kombinovanoj tehnici, koji vibriraju na tankoj granici, od platonskih do perverznih.
Bavio se i kolažom, performansom i mejl artom. Bila su to kratka, borhesovska putovanja sa kojih se vraćao umoran i zadovoljan. Onda je slikao po sećanju.
Kad god pomisli na Dragana Nešića, dekanu Vukosavljeviću nekako spontano počinju da naviru omiljeni likovi, poput Sirana de Beržeraka, Srebrnog letača, Brusa Lija i drugih boraca za čast i dostojanstvo slabih i ugnjetenih, protivnika uobraženih tirana.
Povodom Nešićeve zapažene izložbe u Beogradu, upravo je Vukosavljević napisao: Kako li Nešiću uspeva da u roku od 24 časa bude uspešni i poštovani profesor u Gimnaziji, umetnik u skromnom ateljeu, strasni ljubitelj košarke i povremeni trener? Kruna je stručno vođenje profesionalno organizovane galerije "Spirala" u Priboju, značajnog mesta okupljanja srpskih, stranih i umetnika sa prostora naše bivše zajedničke otadžbine - istovremeno odgovara dekan FDU-a.
Naime, u svom ateljeu-kuli, Dragan iscrtava svoja unutrašnja stanja, stvarajući gusto tkane prizore iz kojih izranjaju prikazi glava i tela ljudi. Njegov rad je vrlo blizak dečijem stvaralaštvu, ironijskim i destruktivnim značenjima prožeto nesigurnošću i strahom.
Nešićeva sadašnja faza ironijskog pogleda na Srbiju, kroz objekte i instalacije, kroz miks etno-predmeta i odbačenih industrijskih materijala, u martu će biti predstavljena u jednoj od novosadskih galerija, u organizaciji Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.
Kombinacijom materijala koji apsorbuju i reflektuju, Nešić opominje na mračni konzervativizam Srbije koji je koči, na ono što je Konstantinović pisao o filozofiji palanke.
Na crnu rupu koja Srbiji oduzima energiju.
Ali, Nešić opominje i na savremenost sa kojom se Srbija sreće. Ona u toj refleksiji sveta ne može da prepozna svoj pravi lik. Taj lik je deformisan. Zbog te disproporcije, Srbija i danas luta.
Na staroj košnici - trnki - slikar iz Priboja je instalirao integralnu računarsku ploču. Rascep ruralnog i postindustrijskog doba.
Slikar koji je imao više od 60 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, lutao je bivšom Jugoslavijom. Poslednjih 13 godina skrasio se u Priboju. Bio je prinuđen da porodicu izdržava slikama.
Svestan je da umetnik u srpskoj provinciji nije promenio svoj status već dva veka. Onaj ko toga nije svestan, osuđen je. Ili da digne ruke od umetnosti ili da napusti sredinu.
Nešić je, možda, majstor kvariša za lokalne duhovne higijeničare koji se često obrušavaju na njegov uspeh.
- Ova situacija me najviše podseća na fudbalske mečeve podsaveza, gde u kaljuzi "pucaju" đonovi na sve strane i gde na kraju meča nema nepovređenih. Tri vlasti su bile u poslednjih dvanaest godina u Priboju, ali, ni jedna nije propustila da apostrofira problem galerije "Spirala" i mog ateljea od šest metara kvadratnih. Ulus je četiri puta pisao zahteve opštini Priboj da mi se dodeli atelje. Bez uspeha.
Ipak, dah optimizma mu uvek dolazi od bivših učenika koje sreće na svojim izložbama u većim gradovima u kojima studiraju ili rade. Valjda su poneli u svojim koferima i duh umetnosti koji je Nešić sejao prethodnih godina.
- Ali, ni jedan od tih dečaka, bez velike nužde, ne želi da se vrati - kaže Nešić.
Umetnik u zabiti Srbije znači i da je njegov jednoiposobni, roditeljski stan, centar okupljanja umetnika i profesora, poput Aleksandra Jerkova, profesora Nikole Strajnića, Dragana Jovanovića Danilova, Milete Prodanovića, Zorana Živkovića, pisca iskliznute fantastike. S Predragom Markovićem je i šetao po korzou.
Kad zalutaju u ovaj deo Srbije, umetnici noće kod Nešića.
Slikar zaista retko priča o sebi. U jednom katalogu piše da je izlagao u Beogradu, Čačku, Užicu, Osijeku, Goraždu, Priboju, Pljevljima, Pizi, Milanu, Šelton Stoku, a da su mu slike putovale (same, bez roditelja) po svim kontinentima.
Možda mu je bolje da umesto ateljea otvori motel za umetnike. To je usud slikara iz provincije.
Aleksandar Apostolovski
Politika 21. 3. 2006.
Tekst za katalog samostalne izložbe Dragana Nešića u Arilju
Raznovrstan i izuzetno slojevit stvaralački opus Dragana Nešića otvara već na samom početku problem jedne nove dimenzije komuniciranja, kako na relaciji umetnik-delo, tako i u odnosu prema publici. Naime, u tradicionalnim sistemima komunikacije, jedna zaokružena misao apsorbovala bi talenat umetnika u cilju sopstvene vizuelizacije, a potom i esencijalno razgibavanje posmatrača u kontempliranju poruke, njenog samostalnog i interaktivnog značenja.
Crteži i slike Dragana Nešića, koji su predmet ove izložbe, potpuno redefinišu ovakav sistem. Njihov enorman broj, kao i beskonačno mnogo mogućnosti istraživanja koje proizilaze iz nekoliko početnih, gotovo slučajno nanesenih mrlja, kao primarnu dimenziju poruke ističu sam stvaralački proces. Rad umetnika, pre nego njegovi finalni produkti, postaje dakle neka vrsta žive, strateške komunikacije, svedene na univerzalni okvir ontološke paradigme.
Samim činom (procesom) stvaranja Dragan Nešić upućuje na kreativni dinamizam progresivnih i razornih komponenata samog života, čiji je potencijal produktivan tek u ravnoteži suprotstavljenih sila dobra i zla, svetlih i htonskih poriva, principa akcije i kontemplacije. On maestralno kombinuje mahom svetle, razlivene boje sa britkim, skoro usečenim u podlogu, linijama. Sigurnost i oštrina te vrste grafizma, suprotstavljena gotovo suptilnoj nežnosti boje odaju odlučnost učenjaka-umetnika, koga apolonski princip ne ometa da prihvati strasne porive dionizijske fisije. Svestan da lepota joie de vivre proizilazi i iz jednog i iz drugog, ovaj fizičar-slikar uspeva da se distancira i od autoriteta tradicije i od banalnosti svakidašnjice i da sa takve pozicije integriše elemente, temporalno i arealno izuzetno udaljene, ali koji su uslov održivosti fenomena čovek i život. Na toj relaciji bi možda najpre trebalo tražiti njegovu povezanost sa filozofijom Borhesa, na koju je već ukazao i sam umetnik, kao i oni koji su do sada o njemu govorili.
Ikonografski posmatrano, okosnicu stvaralaštva Dragana Nešića čini čovek; ne njegova fiziološka ili psihološka struktura, tako omiljena većini današnjih slikara, već pre one dimenzije iskonskih pitanja koje favorizuju opšte nad pojedinačnim, princip životne energije i odnos prema univerzumu. Kao da ništa što čovek nije obeležio svojim prisustvom nema smisla, obrisi ljudskih likova (mahom glave!) izviruju, provlače se i nestaju u najrazličitijim prirodnim, urbanim ili tehničkim strukturama, određujući meru njihove svrhe i značaja. Ta duboko humanistička orjentacija ne napušta umetnika ni onda kada je svesno ironičan i neblagonaklon prema svetu čiji je integralni deo i čija pravila postojanja nisu baš uvek usmerena ka progresu.
Većina radova, obuhvaćenih ovom izložbom grupisana je u cikluse, od kojih su najreprezentativniji Lovčeva oaza, Gnomi, Korak po korak do konja i Ljubav.
Prava eskalacija kolorita prisutna je u prva dva ciklusa. Opora, teška boja koja konvergira ka tamnim gamama, nosilac je celokupnog umetničkog izraza. Nema perspektive, forme, niti bilo koje komponente određene principima mimezisa; samo boja u snažnim talasima koja preti da razori okvir i oblik platna u koji je sabijena. Čak ni glave gnoma, koje se pojavljuju iz htonskih dubina, nisu rezultat grafizma, tipičnog za Nešića u ovim situacijama, već ih na svetlo dana izvlače snažni potezi četke. Postoji simbolička bliskost između ova dva ciklusa. Lov se u svim kulturama shvatao kao magija, ubijanje životinja, tj. uništenje neznanja, nagonskih i pakosnih snaga sa jedne i kao vid duhovnog traženja (praćenja traga) sa druge strane. Ružni patuljci, gnomi, stožer su upravo tih principa. Simbolizuju budnost iznad tih podzemnih blaga, koja se ne mogu predstaviti tradicionalnim sredstvima prikazivanja (!), ali koja kao takva jesu čovekova strast, instikt i čulo.
Znatno racionalniji pristup primenjen je u radovima iz ciklusa Korak po korak do konja. Upravo tako, korak po korak, vodi nas Dragan putem metamorfoza iz htonskog ka nebeskom, iz podsvesnog ka misaonom i jasnom. Empirijska konotacija boje ustupila je pred intelektom, formom, ograničenim oblikom, koga definiše crtež. Kolorit je zvučan, ali minimalizovan, potpuno podređen graficizmu. Nema razlivenih mrlja ni senčenja, pogled posmatrača, pošto se izbori sa kovitlacem cikličnih linija i oblika biva vođen simbolima vertikale. Nema statičkih tačaka, sve je prožeto snažnim dinamizmom, zasnovanom na dijalektici nagonskog i duhovnog, konja i čoveka, intuicije i razuma.
Kruna čitave izložbene postavke su radovi iz ciklusa Ljubav. Kao životodavni princip Dragan ga priznaje i prihvata u svim njegovim aspektima. I morfološki i sadržajno, on je sublimacija celokupnog rada umetnika. Svi ranije upotrebljeni stilski elementi udruženi su u prikazivanju najrazličitijih formi i varijacija ljubavi: realnih i konkretnih, bivših i željenih, satiričnih i turobnih, ali uvek prožetih nekom finom erotikom i za Dragana neizbežno naglašenim dinamizmom.
Sanja Sofijanić
istoričar umetnosti
30.11.2007.
Tekst za katalog izložbe crteža iz ciklusa Ljubav u Novom Sadu
Kao jedna od gotovo inekspresibilnih tema, ljubav je u svim vremenima zaokupljala maštu mislilaca i umetnika. I mada je o tom fenomenu mnogo, čak možda i najviše rečeno, čini se kao da svako ima potrebu da ga za sebe uvek iznova otkriva. Takva vrsta istraživanja, naravno, još uvek ne čini ni ozbiljnu umetnost ni filozofiju, ali gotovo da nema ozbiljnih mislilaca koji se ovom temom nisu bavili.
Za Dragana Nešića, ciklus „Ljubav“ predstavlja krunu njegovog dosadašnjeg stvaralaštva, kako umetničkog, tako i empirijskog. Sa radovima iz prethodnih ciklusa on korespondira ekspresivnim izrazom, autentičnim crtežom i samouverenim, riskantnim kombinacijama najčešće komplementarnih bojenih mrlja i suptilnih tekstura. Razlika je evidentna, pre svega na ikonografskom planu: dok se na ostalim radovima, vođeni simboličkim interpretacijama uspona i padova spirale sporadično pojavljuju zoomorfni i ljudski likovi, nosilac ciklusa „Ljubav“ je isključivo antropomorfna paradigma. Uvećavanjem ili umanjivanjem figura, ili pak pojedinih njihovih delova, Dragan uvodi čak i neku vrstu imaginarne perspektive, razdvajajući planove na kvazi-realne i misaone.
Svuda i u svemu je ljubav. Ona izvire iz glava Nešićevih ljudi, a onda ih dalje zaokreće, deformiše, kotrlja i transformiše u fine, graciozno izuvijane linije tela čiji ritam, proistekao iz nesagledive igre konkavno-konveksnih površina biva prožet jednim opštim dinamizmom erosa kao sveobuhvatnim principom. Blago decentralizovane kompozicione sheme ostavljaju utisak nedovršenosti, tačnije nedorečenosti fenomena, čija intrigantnost i počiva u njegovoj fuzionoj snazi i sposobnosti da kao životodarni smisao bude epicentar svih naših akcija. Likovi su lišeni portretnih osobina, ne prepoznajemo se u njima pojedinačno; ali preobražaj koji zrači iz vijugavih formi blago napućenih i poluotvorenih usana, spuštenih kapaka, isturenih ženskih bradavica i poput kandži ptica grabljivica nakostrešenih ruku muških figura (možemo ih tretirati gotovo kao potpis autora) odišu tako snažnom erotikom koju Nešić dodatno naglašava tekstualnim kodom. Reč „ljubav“ često je ispisana iznad, pored ili preko crteža, na način na koji postaje njegov integralni kompozicioni deo, ne ustupajući prostora ma kakvim dilemama. I ovo je novina koje se ne sećamo iz ostalih ciklusa. Vrlo blisko grafitu, poput opomene koju pogled u prolazu načas okrzne, ova poetika vraća nas sebi samima i svima ostalima, onakve kakvi jesmo, oslobođene maski, tradicionalnih i statusnih modela. Jedino ovako ogoljen i u toj svojoj ogoljenosti često smešan, obezbožen moderan čovek u trenutku egzaltacije ili stvarne sreće, uspeva da usmeri um ka eshatološkim visinama.
Sanja Sofijanić
istoričar umetnosti
29. 2. 2008.
SLIKARSKI EROS DRAGANA NEŠIĆA
Ciklus Ljubav Dragana Nešića pratim još od njegovog predživota: od onih minijatura koje mi slikar već nekoliko godina šalje kao novogodišnji poklon – čestitku.
A poznajem taj ciklus i iz ciklusa koji su mu prethodili i sa kojima je, takođe, u genetskoj vezi.
Naime, o tome kako nastaju Nešićeve slike informisan sam na samom izvoru: posmatranjem čina slikanja ovog slikara.
Nešićeva slika nastaje iz jednog neartikulisanog arhé: iz mrlje. To je, možda, ona hesiodovska mrlja koju drevni pesnik u svojoj Teogoniji naziva Noć. Ona je bez ikakvog oblika, ali poseduje mogućnost da ih stvori. Ta Nešićeva mrlja može da se nazove i slikarev arhitekst.
U arhitekstu se još ništa ne vidi, ali se sve sluti. Sluti se, pre svega, smer kojim će buduća slika da se razvija.
Sledeća faza kroz koju prolazi Nešićeva slika je faza fenoteksta. U njoj se već pojavljuje sve što će, kasnije, biti modifikovano, pre svega u smeri definitivnog geno-oblikovanja.
Ali slikarski genotekst Dragana Nešića nije još definitivan u smislu da je tu sve dovedeno do perfekcije. Naprotiv, ovde je još mnogo toga «nedovršeno», «nedorečeno».
To se, sa jedne strane, odnosi na oblikovanje likova, a onda, recimo, na perspektivu, koja je, u suštini, ukinuta (tek ponegde nagoveštava se sa nekoliko linija).
S druge strane, ovaj Nešićev način slikanja pokazuje se u akauzalnosti, disharmoniji i disproporciji. Razume se, sve je to vođeno slikarevom namerom da tako bude, a ne da je tako ispalo.
Kada je reč o tonu na kome Nešić insistira na ovim slikama, može da se kaže da one nose u sebi jednu dozu humora, a još veću dozu ironije, pa čak i sarkazma.
No, ono što je ipak u prvom planu ovoga ciklusa, vezuje se uz njegovu temu: ljubav. Ona se pokazuje već na grafijskom nivou: naime, gotovo na svakoj slici piše ta reč, ljubav.
S druge strane Nešić slika susrete tela, ali to tako da se tim susretima ismeva, tim pre što ih ponekad vodi i u pravcu pornografije.
Konačno, ovde ljubav može da se iščita i kao princip, phylotés na kome sve počiva u svetu, a ne samo kao ono što pripada čoveku.
Ljubav je ona empedoklovska sila, koja sve u svetu upućuje na jedinstvo i rađanje.
Ali, možda bi Nešićevu ljubav slikama ovog ciklusa moglo da se vidi i iz aspekta stvaralačkog čina. Možda njegove boje i linije završavaju prstima kojima nas, dok ih gledamo, uzbuđuju i maze.
Dakle, možda bi se za Dragana Nešića moglo reći da je on erotski slikar, ali ne zbog toga što svoje slike tematski vezuje uz ljubav, već zbog toga što je u njegovom kreativnom činu prisutan eros kao nadahnjujuća i stvaralačka snaga.
A to je i najviše što jedan slikar može da poželi.
Prof. de Nikola Strajnić
29.2.2008.
Reciklirana i preobražena stvarnost
(Kolaži iz ciklusa "K'O LAŽI LJUBAVI")
Tehnika kolaža sa stogodišnjom praksom svakako je jedna od najpopularnijih i, bez ikakve sumnje, najrasprostanjenijih tehnika u savremenoj umetnosti do ovih dana. Kao kubistički pronalazak (lepljivi papiri) naročito su je promovisali i popularisali Brak i Pikaso, da bi potom s prostorno – plastičkog oblikovanja preneta na novi oblik montaže fragmenata i tipografskih elemenata – što je pojačalo njeno optičko dejstvo - započelo evoluciju s delatnošću italijanskih futurista, pa uz pomoć Vladimira Tatljina bila deo ruske avangarde, a, onda, i DADAisti je zdušno prihvataju i ponajviše popularišu kroz plakatne montaže (Hausman, Hilzenbek, Hana Heh, Georg Gros...) nastale reciklažom i ponovnom montažom isečaka iz novina, fotografija, razglednica i raznog odbačenog materijala.
Ali, možda su Merc – kolaži Kurta Švitersa – oca nemačke DADE i tvorca Merc pokreta – ono što je ostalo zapamćeno kao potraga za totalnim umetničkim delom, osobito znamenita Merc – bau tvorba sklepana od raznovrsnog covilizacijskog otpada, odbačenih i slučajno nađenih stvari.
Sledi delatnost nadrealista s foto – montažama i montažama tekstova, pa Bauhausa s konstruktivnim kolažom, a pre toga Marsela Dišana i redi-med tvorbe, pa kolaži Fransisa Pikabije i Maksa Ernsta, dakle, opet DADAista i nadrealista... da bi se, što se dvadesetog stoleća i minulog milenijuma tiče, evolucija kolaža nastavila s materijalnom slikom (sačinjenom od peska, gipsa i maltera, što su činili Huan Miro i Vili Baumajster) i digitalnom umetnošću; dakle kompjuter se umešao u priču virtuelnoj stvarnosti i znatno doprineo da kolaž evoluira do tada nezamislivih granica.
Evolucija, na sreću, teče dalje i u njoj značajno mesto na ovom stvaralačkom prostoru zauzima Dragan Nešić, čiji su kolaži bez izuzetka primer sopstvene evolucije i usavršavanja u kojima se neki značajni istoričari umetnosti i kritičari izjašnjavaju na ubedljiv način. Tako, recimo, Dejan Đorić zapaža “Sitne, ali presudne intervencije Dragana Nešića na kolažima metodom apliciranja organskih formi (ptičje pero seme i drugo) na telo kolaža, čime se postiže oplemenjivanje hladnog koncepta kolaža i pročirivanje na taktilnu dimenziju”.
Kao neko ko prati rad Dragana Nešića, osobito njegovu hiperprodukciju kolaža, i ko se i sam bavi kolažom, usuđujem se da kažem da uočavam neprestani napredak, ali ne kroz evoluciju formi i tehnika kojom se Nešić služi -mada je i to evidentno- nego kroz neprestano nove i sveže sadržaje reciklirane i, plodonosnim mentalnim nutrenjem, preobražene i nanovo osmišljene stvarnosti. Slikovit govor kolaža, alegorija, kadkad i ciniza, sve do obesmišljavanja epifenomena svekolike civilizacijske masmedijalne mašinerije u kojoj je amortizovan glas pojedinca, pa, čak, i problemi transmutacije i genetskog inžinjeringa, transgenih sloboda Novog Doba, sve je to, u stvari, iščililo iz Nečićeve mentalne duplje i, umesto da se saobrazi tzv. imperativima vremena i prostora u kome istrajavamo, preobrazilo se u poprde ovom i ovakvom vremenu i prostoru. Rekao bih, s pravom.
A ima i kolaža posvećenih umetnosti i umetnicima, herojima minulog vremena, kao što su Jozef Bojs, Endi Vorhol, Merlin Monro, Rej Džonson i drugi, kao i događajim i ličnostima koji su bitno uticali na oblikovanje našeg mišljenja, pa i osećanja prema Svetu, ali i sopstvenom narodu.
U poznatom Nešićevom kolažu – analiziramo li samo jedan rad iz njegovog opsežnog i raznovrsnog opusa – posvećenom Jozefu Bojsu, Fluksus um etiku, jednom od najmarkantnijih predstavnika umetnosti akcije, zapazićemo u gornjem levom uglu malu fotografiju Marsela Dišana, koji je, kao što je poznato, bitno uticao na proširenje shvatanja same umetnosti, i ko dobro iščitava likovni tekst i poruke autora razumeće o kakvoj je ovde vezi reč.
Donekle je drugačija stvar sa Nešićevim angažmanom u mnogobrojnim mejl-art projektima, najčešće tematski opredeljeni, u kojima Dragan Nešić, kao i drugi autori uostalom, držeći se teme, svoju umešnost u spravljanju kolaža podređuje zadatoj temi projekta, ali i tada dolazi do izražaja, kao i u njegovim slikama i crtežima, prepoznatljivo diferenciranje materijala, boje, strukture, pa i gestualnosti i taktilnosti.
Naravno, i u signalističkom pokretu –kroz signalističke projekte – Nešić nastoji da očuva osobenosti svog likovnog jezika, pa i da ih prekorači u spojevima literature i likovne umetnosti... i njihovim prožimanjima na nov način, kada kolaž postaje zapravo vizuelna poezija i prošireni umetnički medij.
Pred nama je, nema sumnje, jedan daroviti i istrajni likovni umetnik čiji će kolaž tek da ispriča prave i zanimljive priče likovnošću kakva se ne sreće svakodnevno u nas.
Dobrica Kamperelić